Jesen u mojoj ulici

Tog jutra smo svi otvorili vežbanke za pismene zadatke (oko čijeg dizajna se niko nikad ne potrudi) i napisali naslov: “Jesen u mojoj ulici”. Ja sam, i u novoj školskoj godini, pre uvoda ostavila manje od “dva prsta” praznog prostora. Da ne protraćim papir.

Vršljaju penakala po papiru, svi razmazuju jesen između redova i pokušavaju da se prisete što više nijansi žute i narandžaste boje, sa primesama sivila zbog maglovitog jutra (koje uopšte nije ni svanulo takvo). Sedimo u majicama kratkih rukava, a reči natrontali duksevima i kabanicama. Pljušti kiša u tekstovima, a zapravo su čela mokra jer je strah od ocene oduzeo vazduh iz učionice. Ipak je potrebno “ubosti” jesen za peticu.

Moj sastav je bio o tome kako koristim preostale sunčane dane na igralištu. Odala sam poslednji pozdrav sladoledu i osvrnula na sve češće prisustvo ušećerenih jabuka na uglu Bulevara Oslobođenja i Bulevara kralja Petra, prekoputa “Lutrije” (koja to odavno nije). Takođe, tog leta su povukli iz prodaje jednu vrstu sladoleda i cela ulica je ispaštala. I druge su, verovatno. Spomenula sam i neke nove drugare i jedva čekala naredno leto. Šta da radim, takve su bile moje jeseni: uvek su želele da (po)dele još leta.

jesen-u-mojoj-ulici-usecerene-jabuke

Dobila sam trojku i crveni komentar da sam promašila temu. A nisam. Promašila sam slova, jer nisam stavila njena. Izgleda da je ulicu moje nastavnice stizala lepša jesen. Nikada nije dozvoljavala da sastavi budu ono što treba nama, nego ono što treba njoj. Mnogi od nas su na njenim časovima ostajali bez petice iz pismenog i bez mišljenja da u životu umeju da pišu.

Nastavnica je ostala bez svojih snova, davno pre toga.

Advertisements

Rezervni život za sve prave reči

Rezervni život - Tijanistika

Jedan deo mog mozga funkcioniše na makedonskom jeziku.
Doduše, taj isti deo odbija saradnju baš kada poželim samostalno da sastavim više od dve (gramatički ispravne) rečenice, ali o anatomiji moje stidljivosti ćemo neki drugi put. Uglavnom, ljubav prema ovom jeziku mi omogućava da razumem apsolutno sve (kad neko drugi govori ili piše), pa uz malo guglanja i mnogo zahvalnosti svojim prijateljima – imam priliku da uživam u književnoj magiji ovog divnog naroda.

Pre nekoliko dana sam završila sa čitanjem knjige “Rezervni život” (mak. “Резервен живот”) Lidije Dimkovske, ali ona definitivno još uvek nije završila sa mnom.

Sastavljena razdvojenost Zlate i Srebre

Priča ovog romana prati odrastanje dve sijamske bliznakinje, Zlate i Srebre, napisane iz ugla jedne od njih. Tačnije, one pokušavaju da prate svoju priču i sudbinu da i doslovno budu jedna uz drugu, budući da su im glave sastavljene (tačno iznad Zlatinog levog, a Srebrinog desnog uha). Osim kože, slepoočnice im spaja i vena, koja ovu situaciju čini i medicinski nerešivom.

Ta jedna vena koja sjedinjuje krv bliznakinja ujedno je i razdvajala sve u njima: zauvek zajedno, blizu da bliže ne može, a zapravo tako daleko jedna od druge zato što svaka od njih ima po jedno srce, po jedan mozak i u njima mnoštvo želja i snova, ali jedan ceo život nema nijedna. Ko bi voleo da bude napola svoj?

Predviđanje sudbine

Radnja započinje 1984. godine u Skoplju, gde dvanaestogodišnje Srebra, Zlata i njihova komšinica Roze ispred svoje zgrade igraju igru “Predviđanja sudbine” (mi smo to nekad zvali “Čaralice”) i sabiranjem brojeva datuma svog rođenja “proriču” budućnost (kada će se udati, koje je početno slovo imena njihovog budućeg muža i grada u kome će živeti, koliko dece će imati i da li će biti bogati ili siromašni) ispisujući je kredom u svoje kvadrate. Znajući da ova nacrtana sudbina ne važi za njih (jer niko ne predviđa brak i udaju sa spojenim glavama) bliznakinje maštaju o tome da će jednog dana medicina uznapredovati dovoljno da će se naći neko ko će pristati da ih operiše i razdvoji im glave, kako bi mogle da se sastave sa svojim životima.

Na igralištu je i Bogdan, izuzetno siromašan dečak iz komšiluka čija majka je na samrti i jedino što njegov organizam ispunjava (umesto hrane) je rešavanje ukrštenih reči. Praktično, spajanje reči spaja njegove dane.

“Moja majka je došla iz bolnice i umrla. Ja sam preživeo. Ne može biti gore od ovoga.”

-završetak Bogdanovog školskog sastava na temu “Kad ne može biti gore”

Bogdana ubrzo nakon toga usvaja žena iz komšiluka, on se seli u London i razdvaja od Skoplja i starog života. Zlata i Srebra nastavljaju dalje, iako ne može baš mnogo daleko da se odmakne kad konstantno pokušavaš da stigneš korake svoje sestre.

Moji i Srebrini koraci nikad nisu bili usaglašeni do kraja, ili sam ja vukla nju ili je ona mene.

-Zlata

Hodanje kroz život je još teže kada i društvo i porodica zaziru od tebe: čak ni majka im ne pokazuje ljubav. Naprotiv, pokazuje sve suprotno, a najviše postiđenost svojim “sastavljenim” ćerkama i rastavljenost od sebe same.

Kako je štedela sebe, tako je štedela i sve ostalo. Da se slučajno ne potroši. Čak i sve predmete i ukrase koje poseduje (šoljice, tanjire, novu posteljinu, figurice itd.) je čuvala za neku drugu priliku, za neku drugu budućnost, za neku drugu sebe. Za rezervni život?

Majka mi je nekoliko puta rekla da ima torte u zamrzivaču, ali “ko će to sad da odmrzava”.
I kad se ima, nema se.

-Zlata

Zaključak (neću vam reći šta je bilo sa Zlatom i Srebrom do kraja knjige)

Zlatina i Srebrina spojenost predstavlja odnos svih nas: društva, regiona (jer pokriva period od 1984. do 2012. obuhvatajući sve političke promene koje su uticale na život pojedinaca u svakoj od zemalja bivše Jugoslavije); predstavlja i naš odnos prema prijateljima, porodici, kolegama i ljudima koje srećemo u prolazu.

“Rezervni život” je tako savršeno ukomponovano spajanje i razdvajanje likova, njihovih odnosa i sudbina, da se na kraju dobija prava harmonija koja nas podseća da su sve šanse koje u životu dobijamo zapravo naši mali rezervni životi, jer one prave rezerve nema. Nemamo drugi život, sve i da smo fizički spojeni sa još jednim.

Moja topla preporuka za ovu knjigu (prevedena je na više jezika, naš drug Gugl tvrdi da postoji i izdanje na srpskom) jer i kada bih imala rezervni život – uradila bih sve da je i u njemu (opet) pročitam. Svaki život je zaslužio Zlatu i Srebru.

Zavera dobrih namera

tijanistika-zavera-dobrih-namera

Kada bi se sve dobre namere koje su mi ljudi ikada uputili stavile u jedan tekst, to bi izgledalo otprilike ovako…

Svima nam treba to što radiš

Meni samo nije jasno zašto ti ne radiš ono što voliš? Imaš više od 13 godina da bi verovala u dug život i u ono “ma, ima vremena” da se bude srećan. Kao da ne vidiš koliko je nesrećnih oko nas. I svi su u fazonu: “Nema narod leba da jede, nemaju kad deci da se posvete, a ne da rade ono što vole.” Malo sutra. Nemaju kad da se posvete deci zato što im tutnu ekran pred oči da bi odmorili od nesreće kojoj uzrok nije nemaština – nađe se ‘imaština’, zaradi se nekako, ali zadovoljstvo ne dođe nikada, jer su snovi otišli. Nisu ono što su hteli da budu ili, još gore, nisu ni stigli da odluče, pa je to uradio neko umesto njih. E, to je najgore: kad zbog navika ne stigneš ni da definišeš sebe. Niti rade ono što vole, niti žive od toga što rade. Stavljanje hrane na sto se zove preživljavanje, a ne življenje.
A ti? Ti izjaviš da bi da ideš na kurs kreativnog pisanja?! Je l’ moguće? Pa ti si kurs kreativnog pisanja! Bože. Šta se desilo sa onom knjigom koju si počela da pišeš? Gde je to što si napisala do sada? Ja bih ti to stavio nasred onog tvog šanka u stanu, pa da svaki treći dan i doslovno brišeš prašinu sa svojih snova. I znaš šta je još tvoj problem? To što ne kapiraš da si ovde da bi pisala. Tako te vidimo najviše, tako postojiš. Iz najbolje namere ti to kažem.

Nikom ne treba to što radiš

Da živiš od pisanja?! Daj bre, nemoj da me zajebavaš. Aj saberi se, leba ti, imas više od 13 godina i državljanstvo ove vukojebine. Misliš da se, na primer meni baš radi ovaj posao? Jebiga, ko me pita, ćutim i radim. Molim? Šta bih voleo da radim? Pa ne znam, nije to ni bitno, ne pričamo sad o tome, nego pokušavam da ti objasnim da niko ne radi ono što voli, nego ono od čega može da živi. Retko kad se ta dva poklope, za to ti treba neka ludačka sreća i da prethodno već imaš kintu. Narod bre nema leba da jede, jesi normalna, nemaju vremena da se posvete deci, a ne da čitaju nešto. I ko da čita uopšte, majke ti? Alo bre, pa pola nacije je nepismeno, to ne čita ni status na Fejsu ako ima više od dva reda, o čemu mi pričamo?! Ne kažem da ne treba da pišeš, ali moraš realno da sagledas stvari, a ne da se zanosiš tako i tripuješ da to nekome treba. Ljuti se koliko hoćeš, ali ja ti to govorim iz najbolje namere, kao prijatelj.

Gde si ti u svemu tome?

Ti si zapravo sve vreme u kolu i to onom svadbenom, u koje se uhvatiš sa željama i idejama da odigrate do cilja, ali se redovno ubaci neki gluvi svat s čijim čulom sluha je, tehnički, sve u redu ali nikad nije igrao kolo i ne bi ni sada da mu promili nisu promileli do čula za moralisanje, pa se razume i u posao, i u muziku i u ostvarivost tuđih snova. I dok jednom rukom i dalje držiš svoj san, a drugom pokušavaš da čvrsto držiš nekoga s kim ćeš zajedno da odigraš sve i ko će ti biti podrška čak i kad ne znaš sve korake – između vas se utrpa neka glava puna iskustva koja će i da diriguje ako treba, samo da ti dokaže da je skroz okej živeti kao on: kako se mora. Neće valjda usred igre da prizna da ne zna korake?! Radije će vas naterati da pomislite da ste promašili i svadbu celu, nego da to nije njegova pesma.

Uvek je lakše navesti druge da se osećaju kao nezvani gosti, nego priznati sebi da si slepi putnik u celom Univerzumu.

Karijera profesionalnog nesportiste

zivotni-put-profesionalnog-nesportiste

Moja dosadašnja nesportska karijera je godinama tekla uzlaznom putanjom, ali vrhunac neaktivnosti i disciplina u kojoj sam dugogodišnji olimpijski pobednik je brzo kucanje na tastaturi, mada ni višesatno sedenje ispred računara ne bi trebalo da zapostavimo kada nabrajamo talente koje posedujem.

Da ovo nisu samo puste reči, tom nepobitnom uspehu mogu da posvedoče mnoga mukotrpno stečena priznanja: uramljena povelja za loše držanje, nekoliko zlatnih i jedna srebrna grudvica u vratu i ramenima, kao i pehar za prvo mesto u trci migrena na dužini od 48 sati s preponama, u vidu vrtoglavica, mučnine i osetljivosti na ovacije, mirise i svetla reflektora dok svira nacionalna himna u moju čast.

Čoveče, kakav je to prizor bio!

Toliko posećen i medijski propraćen, da je i hitna pomoć htela da dođe, ali sam ipak ubedila najbolju drugaricu da ih ne zove i da ću podneti nekako taj teret slave i bez njih. Ne znam kako se desilo da mi nije organizovan doček ispred Skupštine grada, ali dobro, navikli smo već na činjenicu da ovoj zemlji mlade nade nisu važne.

Naravno, put do vrha nije bio nimalo lak. Bilo je potrebno mnogo odricanja od (redovnih) obroka, uporan nerad, kao i pažljiv odabir gluposti prilikom popunjavanja potrošačke korpe u supermarketu.

Ipak, kako to u sportu obično biva – mojoj karijeri je, u ovim godinama, došao kraj. Postalo mi je sve teže da uopšte i odem do prodavnice, što automatski znači da mi ponestaje i konkurencije u svim gorepomenutim disciplinama. Nije još napravljen dovoljno veliki pehar koji bi mogao da mi se dodeli za tolika nedostignuća, te je došao i moj red da izgovorim ovo:

Krenula sam u teretanu.

Što brže idem, sve sam manja

tijanistika-recenzija-knjige-sto-brze-idem-sve-sam-manja

 

Knjiga u kojoj glavnja junakinja, već na početku romana, stoji na samom kraju svoje priče: odavno je zagazila u duboku starost i, svesna činjenice da će uskoro umreti, počinje da se pita da li će neko znati da je ona uopšte postojala. U tom prisećanju sebe, shvata da nije uradila ništa veliko, ništa po čemu se ljudi pamte – čak nije nigde ni radila jer ima socijalnu fobiju. Jedina osoba s kojom je umela da živi je bio njen suprug Epsilon.

Danas je dovoljno da smisliš dobar slogan za čokoladu da bi otišao u svemir.
Sad je to tako lako. A čitala sam da je čovek, kad otputuje u svemir, mlađi nego što bi bio da je ostao na zemlji, jer je vreme relativno. Jedan dan sa Epsilonom nije na primer isti kao dan bez njega.

I dok čitaš roman o osobi kojoj razgovor sa ljudima predstavlja pravi psihološki problem (ona niti s ljudima ume, niti želi da ume) – shvataš da se najveći deo knjige upravo i svodi na prepričavanje razgovora koje je vodila sa mužem. Samo sa njim je provodila dane, samo se njemu obraćala, samo s njim je i (bila) živa.

…možda bi trebalo da pokušam da dišem još za nekoga, a ne samo za Epsilona, jer lepo je kad nekome značiš.

Da li bih vam preporučila ovu knjigu? Ne znam. U njoj nema ničega što do sada nije napisano, nećete saznati ništa epohalno, niti ima nekog teškog zapleta i raspleta koji rasplete mozak na proste činioce. Matea je samo jedna starica koja, naizgled, nema ništa. Ali autor knjige ima savršen talenat da baš tim “ničim” drži pažnju i od toga napravi priču.

Verovatno biste od ove knjige mogli da očekujete nešto više – malo više događaja, malo više dinamike ili makar drugačiji kraj. Ali, to je još jedna dobra fora u vezi sa celom pričom o ovoj priči: još jednom ti stavi do znanja da niko ne postoji da ispunjava tvoja očekivanja. Svako sebi bira život. Matea ni u jednom trenutku nije rekla da nije zadovoljna svojim životom – ona se samo pita da li će svet znati da je ona bila deo vremena, sada, kad njenog sveta više nema.

Ali onda mi, na moje zaprepašćenje, iz usta ispada prednji zub, a sinoć sam ostala bez mladeža, našla sam ga na čaršavu kad sam ustala. Sve me je manje.

I na kraju shvatiš da je baš svačiji život vrlo prepričljiva priča, čak i ako nema ni uvod, ni razradu. Zaključak svakako sam dođe uvek, njega ne treba posebno pozivati.

A možda je ovo zapravo jedna dosadna knjiga u kojoj se ništa konkretno ne dešava, ali ja eto volim slova pa se uživim i pustim da likovi ožive i živim i ja tu s njima, pa budemo cimeri do poslednje strane, a kad s nekim živiš onda vidiš ono što drugi ne.

Beograd, između redova

Beograd ima mnogo pozorišta.
Beograd ima predstave i van pozorišta.
Beograd ima tramvaje koji voze u prethodni vek.
U Beogradu ima mesta za sve, ali parkinga nema ni za koga.
Beograd ima časovničarsku i kapadžijsku radnju u kojima je vreme stalo. Narodu više ne treba sat – svako je u svom vremenu.
Beograd ima ulice koje su to nekada bile.
Beograd ima sećanja. I sećanja na sećanja.
Beograd ima poslastičarnice u čijim vitrinama se ogledaju nečija detinjstva.
Beograd ima gužve u kojima imaš vremena da pevaš semaforima, pokloniš publici i vratiš na bis.
U Beogradu se uvek nađe nešto što nikad pre u njemu nije postojalo.
Beograd ima nas koji smo se rodili na drugim mestima, ali u njemu postojimo da se međusobno srećemo.

Bilo bi lepo

Bilo bi lepo poskidati sa zidova uramljene slike satova koji pokazuju neko vreme koje ne teče, jer tačno tako počneš i da živiš.

Bilo bi možda lepo onda staviti baterije u pravi sat, mada mi je dugo trebalo da shvatim da vreme ni ne postoji – postojimo samo mi, samo sada. Sve ono pre je naš doživljaj i nas i kazaljki, kao i ono što će tek doći.

Bilo bi lepo probati pohovani burek, malopre sam videla da je neka jutuberka to napravila. Kraljica. Meni stvarno svašta pada na pamet u PMSu, ali njen PMS je kreativniji od mog.

Bilo bi lepo odvići se od navikavanja.

Bilo bi lepo uraditi nešto lepo za nekoga. I još nekoga. I za još nekoliko njih. To bi trebalo da bude lako – imam par ideja za dekoraciju dana drugih ljudi.

Bilo bi lepo još poneka stvar u vezi sa samim sobom, al’ ta tema nije za ovo igralište.

Bilo bi lepo primeniti sve ono što saznaš.

Biće.
Nešto sa ovog spiska mora biti lepo. Makar burek. Pohovani.
I krvna slika posle njega.