Karijera profesionalnog nesportiste

zivotni-put-profesionalnog-nesportiste

Moja dosadašnja nesportska karijera je godinama tekla uzlaznom putanjom, ali vrhunac neaktivnosti i disciplina u kojoj sam dugogodišnji olimpijski pobednik je brzo kucanje na tastaturi, mada ni višesatno sedenje ispred računara ne bi trebalo da zapostavimo kada nabrajamo talente koje posedujem.

Da ovo nisu samo puste reči, tom nepobitnom uspehu mogu da posvedoče mnoga mukotrpno stečena priznanja: uramljena povelja za loše držanje, nekoliko zlatnih i jedna srebrna grudvica u vratu i ramenima, kao i pehar za prvo mesto u trci migrena na dužini od 48 sati s preponama, u vidu vrtoglavica, mučnine i osetljivosti na ovacije, mirise i svetla reflektora dok svira nacionalna himna u moju čast.

Čoveče, kakav je to prizor bio!

Toliko posećen i medijski propraćen, da je i hitna pomoć htela da dođe, ali sam ipak ubedila najbolju drugaricu da ih ne zove i da ću podneti nekako taj teret slave i bez njih. Ne znam kako se desilo da mi nije organizovan doček ispred Skupštine grada, ali dobro, navikli smo već na činjenicu da ovoj zemlji mlade nade nisu važne.

Naravno, put do vrha nije bio nimalo lak. Bilo je potrebno mnogo odricanja od (redovnih) obroka, uporan nerad, kao i pažljiv odabir gluposti prilikom popunjavanja potrošačke korpe u supermarketu.

Ipak, kako to u sportu obično biva – mojoj karijeri je, u ovim godinama, došao kraj. Postalo mi je sve teže da uopšte i odem do prodavnice, što automatski znači da mi ponestaje i konkurencije u svim gorepomenutim disciplinama. Nije još napravljen dovoljno veliki pehar koji bi mogao da mi se dodeli za tolika nedostignuća, te je došao i moj red da izgovorim ovo:

Krenula sam u teretanu.

Advertisements

Što brže idem, sve sam manja

tijanistika-recenzija-knjige-sto-brze-idem-sve-sam-manja

 

Knjiga u kojoj glavnja junakinja, već na početku romana, stoji na samom kraju svoje priče: odavno je zagazila u duboku starost i, svesna činjenice da će uskoro umreti, počinje da se pita da li će neko znati da je ona uopšte postojala. U tom prisećanju sebe, shvata da nije uradila ništa veliko, ništa po čemu se ljudi pamte – čak nije nigde ni radila jer ima socijalnu fobiju. Jedina osoba s kojom je umela da živi je bio njen suprug Epsilon.

Danas je dovoljno da smisliš dobar slogan za čokoladu da bi otišao u svemir.
Sad je to tako lako. A čitala sam da je čovek, kad otputuje u svemir, mlađi nego što bi bio da je ostao na zemlji, jer je vreme relativno. Jedan dan sa Epsilonom nije na primer isti kao dan bez njega.

I dok čitaš roman o osobi kojoj razgovor sa ljudima predstavlja pravi psihološki problem (ona niti s ljudima ume, niti želi da ume) – shvataš da se najveći deo knjige upravo i svodi na prepričavanje razgovora koje je vodila sa mužem. Samo sa njim je provodila dane, samo se njemu obraćala, samo s njim je i (bila) živa.

…možda bi trebalo da pokušam da dišem još za nekoga, a ne samo za Epsilona, jer lepo je kad nekome značiš.

Da li bih vam preporučila ovu knjigu? Ne znam. U njoj nema ničega što do sada nije napisano, nećete saznati ništa epohalno, niti ima nekog teškog zapleta i raspleta koji rasplete mozak na proste činioce. Matea je samo jedna starica koja, naizgled, nema ništa. Ali autor knjige ima savršen talenat da baš tim “ničim” drži pažnju i od toga napravi priču.

Verovatno biste od ove knjige mogli da očekujete nešto više – malo više događaja, malo više dinamike ili makar drugačiji kraj. Ali, to je još jedna dobra fora u vezi sa celom pričom o ovoj priči: još jednom ti stavi do znanja da niko ne postoji da ispunjava tvoja očekivanja. Svako sebi bira život. Matea ni u jednom trenutku nije rekla da nije zadovoljna svojim životom – ona se samo pita da li će svet znati da je ona bila deo vremena, sada, kad njenog sveta više nema.

Ali onda mi, na moje zaprepašćenje, iz usta ispada prednji zub, a sinoć sam ostala bez mladeža, našla sam ga na čaršavu kad sam ustala. Sve me je manje.

I na kraju shvatiš da je baš svačiji život vrlo prepričljiva priča, čak i ako nema ni uvod, ni razradu. Zaključak svakako sam dođe uvek, njega ne treba posebno pozivati.

A možda je ovo zapravo jedna dosadna knjiga u kojoj se ništa konkretno ne dešava, ali ja eto volim slova pa se uživim i pustim da likovi ožive i živim i ja tu s njima, pa budemo cimeri do poslednje strane, a kad s nekim živiš onda vidiš ono što drugi ne.

Beograd, između redova

Beograd ima mnogo pozorišta.
Beograd ima predstave i van pozorišta.
Beograd ima tramvaje koji voze u prethodni vek.
U Beogradu ima mesta za sve, ali parkinga nema ni za koga.
Beograd ima časovničarsku i kapadžijsku radnju u kojima je vreme stalo. Narodu više ne treba sat – svako je u svom vremenu.
Beograd ima ulice koje su to nekada bile.
Beograd ima sećanja. I sećanja na sećanja.
Beograd ima poslastičarnice u čijim vitrinama se ogledaju nečija detinjstva.
Beograd ima gužve u kojima imaš vremena da pevaš semaforima, pokloniš publici i vratiš na bis.
U Beogradu se uvek nađe nešto što nikad pre u njemu nije postojalo.
Beograd ima nas koji smo se rodili na drugim mestima, ali u njemu postojimo da se međusobno srećemo.

Bilo bi lepo

Bilo bi lepo poskidati sa zidova uramljene slike satova koji pokazuju neko vreme koje ne teče, jer tačno tako počneš i da živiš.

Bilo bi možda lepo onda staviti baterije u pravi sat, mada mi je dugo trebalo da shvatim da vreme ni ne postoji – postojimo samo mi, samo sada. Sve ono pre je naš doživljaj i nas i kazaljki, kao i ono što će tek doći.

Bilo bi lepo probati pohovani burek, malopre sam videla da je neka jutuberka to napravila. Kraljica. Meni stvarno svašta pada na pamet u PMSu, ali njen PMS je kreativniji od mog.

Bilo bi lepo odvići se od navikavanja.

Bilo bi lepo uraditi nešto lepo za nekoga. I još nekoga. I za još nekoliko njih. To bi trebalo da bude lako – imam par ideja za dekoraciju dana drugih ljudi.

Bilo bi lepo još poneka stvar u vezi sa samim sobom, al’ ta tema nije za ovo igralište.

Bilo bi lepo primeniti sve ono što saznaš.

Biće.
Nešto sa ovog spiska mora biti lepo. Makar burek. Pohovani.
I krvna slika posle njega.

Zašto (ne) mogu da čuvam vaše dete

Sa decom se družim još od svojih studentskih dana, kada mi je bio potreban džeparac i vreme koje nije provedeno samo uz udžbenike i kolokvijume. To obično krene tako što sediš s prijateljima na kafi i javiš se na plastični telefon njihovog deteta koje trčka okolo, a oni te posle preporuče nekom svom prijatelju, uz komentar da si “baš super sa decom”, a ti ni ne znaš da li je to dovoljno super za neke druge roditelje i za neku drugu decu.

Prvu tremu zbog čuvanja deteta koje ne poznajem mi je raznela mrvica od dve i po godine. Dok sam ja vrtela u glavi sve najgore ishode četvorosatnog druženja, ona mi je prišla noseći plastičnu šerpicu u rukama i rekla: “Da kuvamo?”
Shvatila sam to kao čist verbalni šamar i prvu lekciju koju sam dobila. Od tada, između kuvanja loših scenarija i divnih trenutaka, uvek biram ovo drugo.

Nisam se nikada javila ni na jedan oglas za čuvanje dece, niti sam takav postavila. Nikada nisam tražila ovaj posao – on je uvek nalazio mene. Sve što znam o deci, znam zato što su me ona tome naučila.

1. Vikanje se ne čuje

Jednom su mi rekli da, ako mislim da me deca ikada poslušaju – moram da podviknem jer sam previše mirna za njih nemirne i dodali da  nikada neću moći da radim sa decom kako treba, ukoliko to ne promenim.
Nisam to promenila.

Deca nisu gluva. Mi smo.

U većini slučajeva, kad vičete na decu da bi vas bolje čula – vaše reči će biti nečujne. Deca “rade” na pažnju i sve će učiniti da je dobiju, pa ako se s punom pažnjom obraćate svom detetu samo onda kada je neposlušno – često će takvo i biti, jer je to jedini način da dopre do vas. Pogotovo ako lepo ponašanje podrazumevate, pa ga ne pohvalite.

Nikada nisam vikala ni na jedno dete koje sam čuvala, ali sam isto to očekivala i od njih: da ne viču na mene da bi nešto dobili. Do sada mi se nije desilo da dete viče jer je besno, ali da jeste, to bih mu dozvolila.  Bes je normalno osećanje – viči slobodno, izbaci to iz sebe, a ja ću sačekati i neću te ućutkivati ili govoriti da si bezobrazan.

Međutim, ako dete viče na mene samo da bi bilo po njegovom, bez ikakve šanse da o tome porazgovaramo i dogovorimo se – to ne čujem i tako mu i kažem: “Izvini, ali što glasnije vičeš, to te manje čujem.” Prvi put im ne bude baš jasno šta sam rekla, ali kad im stavim do znanja da ne želim da čujem ništa dok ton ne bude normalan, tako što odem u drugu sobu ili krenem da radim nešto drugo po kući, za dva minuta se promeni stav.

Ista stvar  je i sa udarcima: smeš da me udariš u bilo kom trenutku, ako ja ikada udarim tebe.
Ne mogu da tražim od dece da poštuju pravila koja ni sama ne poštujem – nemam pravo na to.

2. Deca su prijatelji

Vašem detetu nisam ni mama, ni tata. Ni dok ste vi na poslu, ni kad odemo sami u park. Nikada. To ste uvek samo vi, čak i ako niste fizički sa svojim detetom. Dakle, kod mene nema onog: “Dok si sa mnom, ja sam ti i otac i majka – ima da me slušaš.” Ne, nisam. Mama i tata trenutno nisu tu, možemo da ih pozovemo ako želiš da ih čuješ, da im nacrtamo nešto lepo ili da pričamo o njima jer su mama i tata nešto najdivnije na svetu, ali dok oni ne stignu ti i ja ćemo da se družimo i potrudiću se da ti sa mnom bude lepo.

Ja sam tu otprilike kao onaj najstariji drug u društvu koji odlučuje o tome kad se igramo i u kom kvartu, kad je vreme za klopu, a kad za spavanje. Odgovaram za ekipu i brinem o njoj. Sve radimo zajedno jer stvarno želim da budem deo svakog trenutka, tako je lepše. Verujem im beskrajno, kao i svakome koga u životu odaberem za prijatelja. Od najboljeg druga možeš mnogo da naučiš i sve da mu ispričaš. S njim možeš uvek i da se smeješ i da plačeš, bez obzira na to da li plačeš jer se igračka zaglavila između stola i zida ili te je uvredio neko u parkiću.
Suze su suze.

Prijatelj je prijatelj, a ja sam za svog uvek tu.

 

3. Posao koji to nije

Ne mogu ja detetu samo da dam da jede, a da ne poželim da znam koju hranu će pamtiti celog života i koja će ga kasnije vraćati u detinjstvo. Zanima me koju hranu ne voli sada i koju ranije nije hteo ni da vidi, a sad je u njoj ugledao neki ukus i jede je bez problema. Volela bih da znam i koji (životni) zalogaji će mu zastajati u grlu, da bih mogla da mu pomognem da ih sažvaće. Ne mogu samo da ga stavim da spava, a da ne čujem o čemu sanja.  Zbog čega misli to što misli i da li ima nešto zbog čega ne može da spava, kao što ni mi nekad ne možemo. Ako se igramo, ne mogu samo da mlatim igračkama i dajem im glas – mi odmah poradimo na tome da te igračke imaju ime, osobine i određeno šta stavljaju od priloga u pljeskavicu. Ne mogu samo da saslušam njegovu novu priču – ja odmah zapamtim i raspored slova i primetim koju reč je upotrebio prvi put.

Za mene to nikad nije i neće biti samo posao. Deca mi nisu klijenti i ja ne radim na projektu, nego na parčetu nečijih uspomena. To je odgovornost koju mi ostavite kad izlazite iz kuće.

4. Vezivanje

Vezivanje je najlepši i najteži deo za mene. To je razlog zbog kog ne umem da odgovorim na pitanje iz naslova i zbog kog na isto vrlo često odgovorim negativno.
Unapred znam da će vaša deca postati i deo mene, jer će svakako biti deo i mog života, samim tim što ćemo ga provoditi zajedno. Onda ćete se vi preseliti u drugi grad ili vam, jednostavno, više neće biti potrebna bebisiterka, a ja ću ostati tako osakaćena, kao bez noge, ruke ili već nekog dela tela koji ode zajedno sa onim ko ti je bio prijatelj i s kim si zajedno prao zube, jeo, šetao, igrao se…

To je razlog zbog kog sam, sto puta do sada, rekla sebi da ću čuvati samo decu svojih bliskih prijatelja, mada se s tom odlukom često nešto dogodi.

Deca joj se dogode.

Tekst sam pisala za sajt: Mooshema

Prošli put smo živeli dobro

Prošli put kad sam čitala vesti, pisalo je da živimo dobro.

Reči koje obećavaju obećavanje obećanog. I ono što umire poslednje: još jedno obećanje. Ranije nije bilo tako, ranije je nada živela bolje. Umerenija je bila.

Već na narednoj stranici su naslovi o onima koji su oduzeli sebi život. Izgleda da oni nisu čitali prvu stranu. Možda su počeli s kraja, videli da sport gubi meč sa sobom, pa rešili i oni da odustanu od učešća.

Bilo je i onih divnih porodičnih ljudi koji su se uvek javljali komšijama i svima pozajmljivali stolice za slavu, pa na kraju presudili ženi i deci slavskom viljuškom. Komšiluk u šoku. Niko nije ni slutio tako nešto, pa ubica je baš uvek imao sitan novac za kasirku u obližnjem supermarketu i učtivo se obraćao svima u hodniku zgrade. I kud baš takav greh na slavu koja pada u sredu?! Nije to uvek bilo tako, nekada su ubice poštovale kalendar.

Dva-tri reda nereda, a onda osvrt na kulturu koja je, takođe, nekad živela dobro.

U stvari, nekad je živela. Najšarenije strane su rezervisane za poznate ličnosti koje žive u izmišljenim svetovima, a domaćini daju sve od sebe da za svoje goste naprave realno stanje (ne)svesti. Nema čak ni zvezdica u naslovu da sakriju psovke drugih zvezdica. Prošli put su zvezde nešto i umele.

Za one bez konekcije, tu je stari dobri TV program sa izlistanom satnicom prenosa svečanih otvaranja, sportskih nadmetanja i repriza. Nije televizija uvek tako izgledala, onomad je imala lepšu boju i bez HD slike.

Narod sa interneta neprekidno zaključuje da je prošli put živeo bolje. Najveći broj njih nije još ni bio rođen tad kad je živeo dobro, ali su naučeni na vreme da su se rodili u nevreme. Mi, koji živimo tek prvi put, nikad nećemo saznati koliko je bolje bilo dok nas nije bilo, da slučajno ne pomislimo da možemo da odaberemo svoje “bolje”.

Prošli put se satovi nisu pomerali sami – ljudi su morali rukom da pomaknu kazaljke, pa odatle, valjda, i verovanje da one služe za dirigovanje vremenom.
A, vreme, u stvari, diriguje nama i uvek pruža dve opcije za svakoga: ili ćeš biti deo kompozicije ili ćeš note prepustiti nekom drugom.
Tako mora.
Takva su pravila orkestra.

 

Tekst sam pisala za sajt: Mooshema

Ne govorite deci

tijanistika-ne-govorite-deci

Ne govorite deci da se ne smeju nečemu samo zato što vi niste baš najbolje raspoloženi tog dana. Posle će im dani zavisiti od vašeg raspoloženja. Njihove želje će biti ispunjavanje vaših, jer vas to čini srećnima, a onda će i oni imati pravo da budu srećni. A to nije fer.
Svako treba da ima svoju sreću.

Ne govorite deci da se zagrljaji podrazumevaju.
Podrazumevanje ljubavi je izmislio neko ko ne voli sebe (neko ko i sebe samo podrazumeva na ovom svetu). Nemoguće je da postoji osoba koja ne uživa u energiji zagrljaja.

Ne učite ih da nema svrhe da maštaju, samo zato što su nas istorija i geografija nekako podelile, pa na ovom ili onom podneblju snovi bolje i lakše sazrevaju. Ako ste vi odustali od svojih snova zbog tuđih razloga, to ne znači da oni ne treba ni da ih imaju.

Ne govorite deci da nemaju šta da kažu.
Vama veruju najviše, zapamtiće to.
Ćutaće.

Ako već hoćete nešto da im poručite,
javite se na onaj plastični telefon koji, kobajagi, zvoni, a vaš dvogodišnjak vam ga užurbano pruža, kao da je poziv hitan.
I jeste.
Nema hitnijeg.

Ako to uspete, ako na taj poziv odgovorite,
drugi vam u životu ni ne treba.

Tekst sam pisala za sajt: Psihoverzum